Juče mi je n-ta osoba po redu, nakon informacije da radim u prosveti, konkretno u srednjoj školi, postavila isto pitanje: „Jao, pa kako izlaziš na kraj? Ova današnja deca su mnogo drugačija.“ Nakon takvog pitanja obično slede zapažanja da rad u prosveti nije kao što je nekad bio, da današnja deca nikoga ne poštuju, da je nastavnik nekada bio „bog i batina“ i učenici nisu smeli ni da gledaju nastavnika direktno u oči, a da ne pričamo o raspravljanju sa nastavnikom ili čak fizičkim napadima, uz završnu misao da nastavnice/i danas nemaju nikakav autoritet.
Ovakve situacije me zaista podstiču na razmišljanje. Šta se zapravo dešava sa autoritetom nastavnika? O kakvim promenama se tu radi pa ljudi imaju utisak da nastavnici „gube autoritet“, a da su učenici sve, uslovno rečeno, razuzdaniji? Ona rečenica „vremena se menjaju“ definitivno stoji, izazovi koji se stavljaju pred svaku narednu generaciju su prilično drugačiji nego što je bilo ranije, a ima se utisak da naši djaci ne izlaze na kraj sa tim izazovima onako kako mi odrasli mislimo da je najadkvetanije, već ispoljavaju najrazličitije oblike ponašanja od kojih na mnoge mi imamo snažne primedbe.
Istini za volju, i izazovi za nastavnice/ke koje „novo vreme“ nosi su takođe veliki, a imam utisak da ni mi nastavnice/i nismo uvek baš neki idealan primer zrelog hvatanja u koštac sa istim tim izazovima. Da bismo to promenili, smatram da najpre moramo prestati da živimo u iluziji da samo zato što smo nastavnice/i imamo neprikosnoven autoritet.
Autoritet se uvek bazira na nekom tipu moći. Problem je u tome što mi pojam moći uvek izjednačavamo sa konceptom MOĆ NAD nekim. Činjenica jeste da mi imamo moć nad učenicima. Tu moć nam omogućavaju zakonski propisi, znanje, iskustvo, sama činjenica da smo predstavnici odraslih … Učenice/i vrlo često imaju potrebu da testiraju granice te moći, što je sasvim očekivano ukoliko iole razumemo period adolescencije. Na nama je da li ćemo uspeti da postavimo i očuvamo te granice i da li će one to učeničko testiranje izdržati. Upravo su te granice osnov našeg autoriteta, a za sopstveni autoritet odgovorna/an je svaka/i nastavnica/ik ponaosob. Svako od nas od momenta kada prvi put uđe u odeljenje pa kroz sve moguće nastavne i nenastavne situacije koje prolazi sa tim odeljenjem, kamenčić po kamenćić, gradi svoj autoritet. Dakle, okanimo se uverenja da nam je on samo po sebi dat! Njegovo građenje zahteva puno truda, posvećenosti, entuzijazma, osmišljavanja različitih strategija… To je ponekad jako iscrpljujući, ali jedini mogući put ukoliko želimo da budemo zaista uspešni u ovom važnom poslu edukovanja mladih ljudi i da uživamo u radu sa svojim đacima. To ćemo postići kada budemo napustili shvatanje moći kao MOĆI NAD nekim. Važno je da moć koju imamo nad svojim đacima demonstriramo kao MOĆ ZA njih i MOĆ SA njima. Ako je naš autoritet zasnovan na takvom shvatanju moći i đaci to osete, verujte oni nemaju nikakav problem sa prihvatanjem takvog tipa autoriteta i poštovanje i saradnja su zagarantovani.
Na kraju, mogu zaključiti da je osnov ove moje priče zapravo istinito narodno zapažanje da se poštovanje teško stiče, a lako gubi, i da, kada je reč o odnosu prema učenicama/cima, ne možemo samo očekivati da se učenice/i dokazuju pred nama. Svakim svojim postupkom dokazujemo se i mi pred njima, a pre svega nužno je da im pokažemo da svoju moć želimo da iskoristimo jedino sa njima kao partnerima u procesu obostranog razvoja i učenja, kao i za njih u stuacijama kada im je potreban oslonac i naša zaštita, a ne nad njima i u cilju pokazivanja ko je zapravo tu „glavni“ i koga oni „moraju da slušaju da bi nešto postali u životu“.
Psiho kutak za učenike (i sve one kojima je do njih stalo) 